Piše: Jagoda Savić
Naš mozak je previše opterećen dnevnom politikom i dobro je ponekad osvježiti naše moždane vijuge usmjeravanjem pažnje na nepolitičke događaje. Misaoni izleti u vanpolitičke predjele su i preporučljivi jer doprinose našem misaonom resetovanju. Danas bih napravila jedan takav izlet u zanimljiv trend da je nekoliko poznatih srbijanskih glumaca napustilo Beograd i otišlo da živi na selu. Najpoznatiji među njima su Nenad Jezdić, koji se vratio na djedovinu u blizini Valjeva, i koji je za 18 godina proizvodnje voća i rakije svoje početno imanje od 70 ari proširio na 200 hektara. Nikola Kojo je na šezdesetak kilometara Beograda sagradio drvenu kuću oko koje se nalaze livade i zasađeni kukuruz . Branislav Tomašević je u blizini Gornjeg Milanovca zasadio hiljadu stabala višanja, Marija Petronijević iz serije „Selo gori a baba se češlja“ je otišla u blizinu Požege i počela da sadi jagode. Branko Janković kod Osečine ima farmu sa 150 koza. Aleksandar Srećković Kubura se preselio u okolinu Kraljeva i proizvodi vino , a Miloš Biković je po proglašenju pandemije korona virusa odmah otišao na selo.
Razmišljajući o ovom napuštanju grada, uočavamo dva različita odnosa prema sebi. Prvi je narcističko samoljublje kod kog mi sebe smještamo u centar svijeta i zamišljamo da se i Sunce okreće oko nas. Drugi je zdrava ljubav prema sebi kod koje poželimo da sebi obezbijedimo zdravo okruženje kao što su čist vazduh, čista voda i zdrava hrana. Ima neke posebne ljepote u tome kad odemo kod komšinice da kupimo paradajz, papriku i krastavce a ona ode u svoju baštu iza kuće, ubere pa nama proda. Ili, kad čujemo njenu kokošku da kokodače kad snosi jaja, a mi onda odemo do nje i kupimo ih. A još je ljepše kada sami zasadimo krompir, luk i kupus pa ga iskopamo u svojoj bašti.
Zdrava ljubav prema sebi ima još jedan važan pokazatelj. Kad su zahtjevi naše okoline razorni po našu psihičku ravnotežu, ta zdrava ljubav prema sebi nam pomaže da ih odbacimo i sačuvamo se od psihičkog raspadanja. Mi, faktički, tada uspijemo da balansiramo između zahtjeva okoline i sopstvene dobrobiti i zato između ova dva stanja našeg „Ja“ postoji jasna granica.
Kad u sebi osjećamo poriv za zdravim životom, on se obično spari sa unutrašnjim mirom i u nama izaziva ugodu i radost. Tek na tom nivou spoznaje počinjemo da se okrećemo sami sebi i postavljamo pitanje „ko sam zapravo ja“? Naše okruženje je puno lažnih ego identifikacija, nametnutih modela mišljenja i ponašanja i prisile da slijedimo te nametnute matrice, pa se naše „Ja“ pokrije sa nekoliko ljuštura koje je ponekad teško skinuti. Što je više lažnih modela i što ih duže držimo u našoj unutrašnjosti, to ih je teže zguliti sa sebe i vratiti se nama samima i našem izvornom biću. Što više se odmaknemo od takvih modela, postajemo svjesniji koliko su opterećenje za naše svakodnevno misaono funkcionisanje.
U tom traganju za samim sobom su nam potrebni životni orijentiri, putokazi koji će nam objasniti kako da se vratimo sami sebi i našoj ljudskoj suštini. Boravak na selu nas suočava sa životnim istinama koje smo potisnuli u našu unutrašnjost jer nas je sredina previše pritiskala zahtjevima da se u nju uklopimo, a da sebi nikad nismo ni postavili pitanje da li je za nas uošte dobro da joj se prilagodimo ili je ta sredina toliko nezdrava da je bolje da se držimo po strani, pa makar i ne dobili benefite koje toksična sredina nudi svojim „uklopljenim“ članovima. Ali, da bi došli do tog nivoa spoznaje o sebi, moramo da uklonimo neke prepreke koje ometaju naš put prema našem bitku, a te prepreke najčešće imaju socijalni sadržaj i vezani su za naše odnose sa drugima.
Zato želim da vašu pažnju skrenem na knjigu „Vreva iz moje selo“, prvenac autorke Snežane Stanković , koja nam pokazuje kako se živi bez lažnih ego identifikacija i kako se grade jednostavni ljudski odnosi. Oni mogu biti iskreni ili neiskreni, puni dobrote ili ljudskog pasjaluka, ali za jednostavnost u odnosima obično kasno shvatimo koliko nam je zapravo nedostajala.
Priča „ Maz i leb i tucana paprika“ govori o pomoći siromašnom školskom drugu koja se pretvorila u divno doživotno prijateljstvo. Miša je sjedio u zadnjoj klupi, djeca su ga zafrkavala „a on si, jadničko, s'm ćuti, ič ne vrevi. Ono jadno džgoljavo, da ga duneš će padne“. Milanu je bilo žao, shvatio je da nema užinu pa je zamolio mamu da mu svaki dan spremi dva parčeta hljeba, jedno sa mašću i tucanom paprikom a drugo sa džemom. Prvi dan je Miši pružio hljeb i vidio da ga je bilo sramota da uzme. Jednom prilikom mu je Miša ispričao da je njegov tata radio kad ga pozovu, radio je i u pilani i mašina mu je odsjekla ruku, a majka je bolesna i nema zdravstvenu knjižicu. Kad se vrati iz škole, skuplja drva za imaju da zapale vatru.
Majka mu je rekla da dovede Mišu da pomaže kod njih na imanju i davala mu je mlijeko za sestru, sir, krompir itd. Mišina sestra Milica je porasla, bila je jako lijepa i Milan se zaljubio u nju. „K'd gu vidim nešto mi ripka u mešinu“. Onda su umrli Mišin pa Milanov otac. Sahrane i pomoć oko gostiju ih je još više zbližila. Milanova majka je nakon Miličine pomoći rekla: „Milane, slušaj me, da ga pribereš da ga drugi ne ukradne“. Milan se oženio Milicom, a Miša je uzeo njegovu sestru od ujaka, pa su postali veliki rod.
Pet priča Snežane Stanković nas vraćaju u vrijeme kad o braku nisu odlučivali mladenci već njihovi roditelji. To je u današnje vrijeme nezamislivo, ali na selu je taj običajni moral ponegdje još uvijek jak, a njegovih nepisanih pravila se starije generacije striktno pridržavaju.
U prvoj priči „Stojanova ljuljka“ je Stojan godinama osjećao da nije sin od roditelja sa kojima je rastao i koji su ga odgojili. Kad su ostarili, njegov otac Tanasije ga je pozvao i rekao da su ga zapravo našli u kolijevci u dvorištu i da treba da je čuva dok je živ. Još je rekao da su se puno obradovali kad su ga našli. Tada mu je Tanasije priznao i kako je saznao istinu. „Tvoj deda po mater, Nikola, k'd beše na samrt posla aber da otidnem pri njeg“. Ispričao mu je za njegovu ćerku Leposavu koja je bila jako lijepa. Prevario ju je neki vojnik i rodila je muško dijete. Uzeli su joj dijete, stavili ga u kolijevku i ostavili u dvorištu kod Tanasija i Kriste, a Leposava je ubrzo od tuge umrla. „Ete, sinko, t'g sam saznal koji si i od kuga si. Tvoj deda Nikola doodlil je pri nas, pogleđuval te.Nikola ne mož se nakaje što su te turili. Izgubi Leposavu, po nju i njojnu mater. Ete, vika, da smo si očuvali toj dete da ni se kuća ne zatvori. Šće mi kuća, jošte prazna? Šće mi livade, njive? Šće mi sve toj, za kuga?“
Stojan se oženio i dobio dva sina i dvije ćerke. I govorio je: „To su si moja deca. I da urabote kako moja sirota mati, nik'd se ne bi odrekal od nji“.
U drugoj priči djevojka Grozda se udala jer je morala da oduži očevu riječ. Bila je čista i vrijedna ženica i svi su se pitali zašto se zarobila za tog Iliju, koji nije bio dobra prilika za nju. Onda je jednom prilikom Grozda objasnila da je njen tata otišao da proda stoku, pa je svratio u kafanu i zapio se. Neki ljudi su htjeli da ga prevare i da mu uzmu pare, izveli su ga napolje i počeli da tuku. Ilija ga je spasio. Tata mi je rekao: „Grozdo, Ilija mi je spasil glavu. Pituval s'm ga kako da mu se odužim. A on mi reče da mi dadeš Grozdu. Nes'm mogal da ga odbijem. Dokle s'm živ moraš da budeš sas njeg, obećal sam mu“. …“Tako ja odugujem tatkovu reč, projde mi mlados u okanje i pcuvanje. Takoj mi suđeno“.
Međutim, kad se Ilija razbolio bio je dovoljno fer da je razriješi očevog obećanja i tražio da se ponovo uda. „Grozdo, bil sam fukara, probisvet. Sve neje bilo dobro, ni za teb ni za men. Nesi zaslužila. Ušlo je nešto u men, takoj me teralo. Oprošćavaj ako možeš. Ispunila si tatkovu reč i poviš nego je trebalo. Nesmo imali decu, k'd me ispratiš da si najdeš čoveka“.
Nakon velike muke u životu sa Ilijom, za Grozdu su došli bolji dani. Udala se, usvojila djevojčicu, a zatim je rodila dva sina. Uz vrijedan rad Grozda je postala gazdarica, imala je svoje radnike nadničare i dok su oni radili ona je čuvala njihovu i spremala im da jedu.
U trećoj priči roditelji Dušanki nisu dali da ide u školu već su je tjerali da se uda. Morala je puno da radi po kući, na njivi i sa stokom. Govorila je: „Men niki ništa ne pituje. K'd beo pomlada mater i tatko ne dadoše da idem po škole“. Vikaše: „Što će ti škola? Da se maješ pa da se ljudi dzvere. Da ni bude sram. Toj ne biva. Jutre da se odadeš, da kućiš kuću, da izrodiš decu, da čuvaš stoku. Ale ti školu, treba da se raboti“. Međutim, njeni roditelji su svim mladoženjama nalazili mane i Dušanka je ostala stara djevojka koja je dvorila svoje roditelje. Onda se pored njene kuće doselio njen vršnjak Momčilo, udovac sa troje djece. Dušanka se zaljubila, „K'd ga vidim noge ni na tam ni na vam“, ali roditeljima nije smjela ništa da kaže. „Proodi si vreme, ni se Momčilo ženi ni se ja udavam“. Djevojčicama je puno pomagala oko škole i oko kućnih poslova i voljela ih je a i one su voljele nju.
Kad su joj roditelji umrli, Dušanka se razboljela. „Ni moga da odim, ni da okam“. Momčilo ju je odvezao u bolnicu, operisali su je a kad se razbudila od anestezije, doktor ju je pitao kako se zove i ima li rodbinu. „Dobro, kakvo su ti onej tri devojčetija i onaj čovek u odnik? Dadoše krv za teb i beoše sve vreme dok smo te aperisuvali. Po hodnici su spali i raspituvali su se za teb i plakali“.
Momčilove ćerke su svaki dan dolazile u bolnicu i Dušanka se malo po malo oporavila. Momčilova najstarija ćerka Milica ju je pitala „il će dojdeš pri nas il će dojdemo mi pri teb, al zauvek?“ Tako su počeli da žive zajedno. Tako su i za Dušanku došli bolji dani. Ona i Momčilo su udali sve tri njegove ćerke i od svake su dobili po dva unučeta. „Fala ti, Bože, što dožive ovuj rados. Ako gu nesam imala u mlade godine, e s'g dožive“.
U četvrtoj priči su takođe roditelji i familija ugovarali brak iako se budući mladenci uopšte nisu poznavali. Djed odlučio da svog unuka oženi sa nekakvom miradžikom, iako nije imao ni sedamnaest godina, „ni brkovi mi nisu bili narasli, kao na kusog pevca. Nisam ni vojsku služio ali sam bio visok, čvrst, lep. Ama, lep i bogat- toga nema. Il imaš jedno il imaš drugo. Oba nema.“ Kad su se budući mladenci prvi put sreli u zasebnoj sobi, momak je rekao da nije završio školu, da je i osnovnu jedva završio, su njegovi zapeli a da je morao da ih ispoštuje. „Ti možeš da nađeš i boljeg i bogatijeg“. Jovanka mu je odgovorila „Ja sam dve škole završila i to što nemaš nikakvu školu to mi ne smeta. Nije sve u školi već u pameti i u glavi. Kad vido sas kakvo se ljudi vale, sas kuće, limuzine, pare…sve toj nema dušu. Malko krivim na lijevu nogu“. Uglavnom, njemu se dopalo kako ona razmišlja, počeli su zajedno da žive i dobili su kćerku koju je zavolio.
Međutim, jedno veče se vratio kući pa je nije našao jer su je odveli u bolnicu. Tek tad je shvatio koliko mu je značila. Išao je po kafanama, pio je, a ona ga je kad se vrati uvijek pitala je li gladan. Počela je da ga grize savjest „Kakav sam ja to čovjek?“ Odmah je otišao u bolnicu i izljubio je, iako nikad ranije nije ispoljavao nikakve emocije prema njoj. Sav uspaničen zbog mogućeg gubitka joj je rekao „Sve ću da prodam samo da ozdraviš“. Vodio je njihovu ćerku u posjetu u bolnicu, pa se Jovanka polako oporavila, a njen muž je doživio korjenitu emocionalnu promjenu „Otada jedva čekam da dođem kući. Znam da me čeka moja najbolja žena na svetu i moje pile tatino“.
U petoj priči Živkov d'n, otac eksplicitno kaže svojoj ženi: „Nego, Desanke, da mi u nedelju napravimo proševinu, da ni se deca ne maju po sokaci i mrznu po plotovi“.
Pet priča prikazuju komunikaciju „sa visine“ između osoba iz grada i osoba sa sela.
Priča o Ruži, koja je bila siromašna seoska djevojka koja je otišla u grad da se školuje i koja je naišla na podsmjeh školskih drugarica iz visokih slojeva društva. Ruža je bila najbolji đak i njih dvije su joj pravile puno smicalica kao što je krađa školske sveske sa zadaćom i slično. Kasnije je Ruža cijelom razredu davala instrukcije iz matematike i bila dovoljno nesebična da pomogne i tim dvjema drugaricama , čime ih je pridobila za sebe i od neprijatelja napravila prijatelje.
Druga priča je o braći Stanislavu i Milanu. Stanislav se obogatio, pa se pogordio i prestao da kontaktira svog brata na selu. Kad je autom ubio dva čovjeka, brat ga je našao i doveo svog sina advokata da ga brani, a Stanislav nije čak ni znao da je sin od njegovog rođenog brata završio pravni fakultet i položio pravosudni ispit.
U trećoj priči seljanka kaže: „U moj komšiluk doode njiova deca iz varoš. Ama, toj diglo glavu, ne poznavaju nikuga. Od k'd napraviše golemu kuću, voze nekvu gradobiju od limuzinu ona se usijala kako maz na tiganj. Ako, nek imu, od men nesu oteli. Do jučer se igrali u moj dvor, sas moju decu, a sag me ne poznavaju….Ni dobar dan, ni pomozi Bog da reknu. Ne ljutim se ja na nji, samo me boli što se ljudi mnogo vale i misle da su golemi kako njiova kuća. Neje mi krivo što imu nego što ne vide čoveka u čoveka. Ete, toj me boli“.
Četvrta situacija je iz voza. Čovjek je uljudno pitao svog saputnika: „Prike, šta piše u tim novinama?“ Saputnik mu nije odgovorio. Čovjek je opet pitao „Prike, odakle si?“a taj drugi mu opet nije odgovorio. Razmišljao je o tome da se okupao prije nego što je pošao, da je obukao lijepu vezenu košulju, novi džemper, i da ne treba da ga je briga što ga saputnik ne gleda ne gleda iako je želio sa njim da razgovara. Međutim, kad je iz torbe izvadio sir, pogaču bokal i rakiju, onda ga je saputnik koji je čitao novine pitao odakle je i gde ide. On je odgovorio: „Idem kod bratanca i snahe, oni su oboje doktori , vole naše selo i našu domaću hranu“. Zbog prethodnog ignorisanja ga nije ponudio svojom hranom.
U petoj priči o dječijoj fudbalskoj utakmici, jedan dječak je ispričao da je u drugom dijelu sela živjelo neko razmaženo dijete, jedinac seoskog odbornika. Neki su od njega bježali a neki su mu se ulizivali. Zvali su ga Pufna. A onda se pojavio dječak iz grada koji je trebao igrati u njihovoj grupi. On se dječaku svidio na prvi pogled jer se nije pravio važan. Rekao je da se zove Petar i da bi igrao s njima ako ga prime. U igri sam pogodio Pufnu koji je pao i lopta je otišla u gol.
„Pojavi se odbornik i poče me vleče za uši.
K'd vide Petar povuče ga za ruku i reče: „Sram ve bilo, i vi ste mi neki odbornik!Takoj li davate primer na vaše dete?!“
„Ja sam odbornik, jeste. Ali u mesnu zajednicu, a ne na ovuj utakmicu“.
„Ja sam sin od predsednika na cel srez. Al, kakve to veze ima?“
K'd vide moj deda Rista reče „Alal ti, dete, za tuj reč. On ni, sinko, ništa ne dava. Sve što dobiva, nosi si dom“.
„Ne brini, dedo. Ću reknem na mojega tatka da to proveri. A s'g ni pustete da završimo utakmicu“.
U četvrtoj situaciji je uočljiv komentar: „Ti što visoko gledaju zaboravljaju ko im je deda, baba, čiča, strina, ali to samo pojedini. Svaka ti je čast što si svršio velike škole, to je tvoje. Niko to ne može da ti ukrade. Ama, ima i ono drugo, što ne piše na papiru a živi u čovjeku. Ne vidi se, ali najviše vrijedi. I nisam zaboravio ko sam i odakle sam“.
Nekoliko priča prikazuje razlike u stavovima i ponašanjima koje se teško premošćuju i usklađuju.
U priči „Giličkanje“ komšija pita komšinicu gdje joj je sin. Ona odgovara da je kod djevojke, da ponekad tamo i prespava. On je ćutao i na kraju rekao:“Opa, komšike, pa oni se s'g giličkaju“.
Prismejasmo si se. Ako, ako, I mis smo se giličkali k'd smo bili u njiove godine, ne li?
Jes, je , komšike, takoj si je. Ama, mi beomo pobolji majstori od nji. Niki neje mogal da nividi, a kamo li da da ni čuje s kuga smo i kude smo. S'g si sve na izvolte. Grlu se, ljubu se, neje gi sramota. I toj na sred sokak.
U drugoj situaciji seljak komentariše mobilni telefon: Došlo drugašno vreme otidneš u varoš, svi si drže mobilan na uši. Lele, će se sudaru, će se sapletu. Kako da priču sami sas sebe. Oprosti mi, Bože, kako da nesu sas pamet. Tihomire, sedi si dom, tvoje je vreme prošlo. S'g je drugašno vreme“.
U trećoj situaciji čovjek gleda gole žene i prvo se pita da li imaju šta da obuku, gleda nadograđena silikonska usta i kaže „kao da su je ose izujedale“, gleda velike sandale i pita se kako li hoda u njima, gleda žene koje neće da budu debele i komentariše kako su „naši stari gledali da djevojka za udaju ima tri prsta slanine a prst krtine da može da radi“…
U četvrtoj situaciji vojnik ode kod doktora da mu prepiše neku mast jer ga boli zglob i doktor ne razumije šta ga zapravo boli. „On se dzveri, pogleduje me i pituje kvo je to džoglan. Sobu se i pokaza mu. Bože, tolko učen čovke, završil njiov fakultet i ne znaje kvo je džoglan. Ete, da je doktur iz naše selo znal bi kvo je džoglan. Toj u njine knjige nema“.
Kad se sve rečeno sabere, mislim da ovakve priče treba zapisivati jer su one duh vremena koje prolazi i ako ne budu zapisane, taj način razmišljanja i ponašanja će pasti u zaborav kao da nikad nije ni postojao. A što se tiče nas, možda bar neko ko udiše smog sebe bude zapitao „Da slučajno nemam još neku opciju?“