Pita me jedan momčić u nas iz mahale: Dedo Uzeire, šta je tebi bilo najgore u ratu?
Stado’, ‘nako se zamislih i dobro prokontah, pa rekoh:
– Najgore mi je bilo prije neg’ što je počeo i kad je završio.
– Ih dedo, onda tebi rat i nije bio težak.
– Bezbeli da je bio, ko rat, moj sinko. Neg’ pusti ti rat, gledaj da završiš kak’e škole i da nađeš kak’e cure, ako bidneš mislio na rat, rat će ti i doć’, ne’š se ni okrenut’.
Nešto kontam, što ti je ova današnja omladina, nije što ‘no kažu, ni baruta omirisalo, a ono bi o ratu. Eto ti namah dobre japije za kak’og belaja. Kako me on to upita ne prestadoh dumat’ o ratu, a nisam odavno. Pored sveg jada i belaja, koji nas je bio snaš’o, moglo se svašta i naučit’. Trebo ti je neko sve oduzet’ da bi skonto kako insanu ne treba puno; malo mrsa, mliva, soli i vode. Sve preko toga je samo da udovoljiš svojoj guzici i da razmaziš i oslabiš samog sebe. Svjetlo ti ne treba da ti osvjetli, jer lampa ne osvjetljava neg’ skreće pažnju na nešto drugo, baš k’o sve haber i muzičke kutije. A bez tog insan more rahat zavirit’ u sebe i zapalit’ kandilje koji mu obasjavaju oba dunjaluka. Čim je rat stao ugasiše se i ti kandilji, jerbo insan opet poče sebi ugađat’. Jedino se još pođahkad zapale uz Ramazan i na namazu, a ha predaš selam, umiješ lice suhijem rukama, prvo što pomisliš kad će ti počet’ ona serija što gledaš, jesi li platio sve račune ili hoćeš li dočekat da ne dočekaš kakvog novog rata i belaja. Sva svjetla u tebi se namah pogase a zasjaju ova dunjalučka i šejtanska. Jah!
Uzeir Hadžibeg, Na slici hadžija Džabija