Male tajne velikih ljudi…
Kroz posao koji radim srećem svakodnevno mnogo ljudi. Nekima sam draga, nekima baš i nisam. Imala sam priliku da me ljudi ismiju, napadnu, omalovažavaju…ali sve je bilo prizemno, podnošljivo.
I sasvim neznatno za razliku od svih onih divnih dogodovština. Njih milion i šestopedesetdevet.
Jednom u radnju uđe starija gospođa,crvene kose,sa svježe izviklanom frizurom. Znam je iz viđenja, ne srećemo se često.
Zove me u stranu. U ruci drži kesicu. Kontam reklamacija. Odvojile smo se od ostalih kupaca i čekam šta će reći.
A ona onako oprezno, pristojno, gospodski kaže:”Primjetila sam da nosite heklane ogrlice. Znate ja pomalo vježbam svoje ruke, pa sam vam izheklala ovu skromnu ogrlicu i naušnice. Ako vam se sviđa…”
Znam da sam je zagrlila,da mi se suza u oku stvorila i da su sve srčane kapije otvorene širom bile.
Čuvam ovo u istoj onoj vrećici. Bilo mi žao da prljam puderom i parfemima. Ponekad izvadim samo da pomirišem…prošlost koja se utkala u ove niti boje breskve. Miris one trave iz ormara. Čipke. Nostalgije. Ne viđam je već dugo i eto…
Poklanjajte, nikada ne znate koliko će vas neko čuvati…u posebnoj fioki stola za šminku…srca…
(Lejla Avdić Pašagić, Facebook)