Piše: Jagoda Savić

          Svako uopštavanje je pogrešno prikazivanje stvarnosti. Zato se i ja usmjeravam na neke a ne na sve pripadnike zajednice o kojoj želim da pišem. Razlog mog zanimanja za tu zajednicu je ksenofobija, odnosno netrpeljivost prema strancima. Ta zajednica je jedno selo u blizini Niške banje u koje sam došla da regulišem ostavinu iza moje pokojne majke. Selu ne navodim ime jer u njemu žive i jako dobri ljudi koji nisu zaslužili da na njihovo ime pada ljaga koju proizvode lokalni debili. Kako su se ostavini ispriječile ispravke slova „j“ u sve tri matične knjige, moj ostanak u selu se značajno produžio. Dakle, nije bio problem što sam došla u selo, nego što sam u njemu  ostala. Komšinica Buba mi je u lice sasula : „Šta ćeš ovde? Što si došla? Što si ostala? Što ćeš ti da živiš ovde?“ Komšinica  Sonja Makedonka mi je preko ograde  prosiktala „Svi treba da idete odavde! Idite! Idite!“, a njen komentar se odnosio na mene, na moju gošću iz Sarajeva i na moje pse.  A Neki mi je u lice nedvosmisleno pljunuo: „Mrš bre, u tvoju Bosnu! Kujo jedna,  idi svojoj kući, šta ćeš kod nas! Idi kući! Ona došla iz Bosne pa ovde izigrava gospođu. Ovo je Srbija i ti nama ne trebaš. Imaš svoju državu pa živi u njoj“.

          Bilo je i drugih rečenica koje su mi drugi ljudi rekli u lice, ali nisu imale ni blizu toliko jak naboj netrpeljivosti kao kod Bube, Sonje i Nekija. Onda je od polovine septembra, kad sam po nečijem mišljenju predugo ostala u selu, na meni počela da se primjenjuje stara UDBA-ška metoda iscrpljivanja  nespavanjem. Grupa od dva mlađa čovjeka na tamno crvenom motoru i dva možda starija maloljetnika na manjem motoru su  počela da na moj prozor bacaju vrlo jako zeleno svjetlo, širine oko 10 centimetara, i da ga miču gore-dole. Prvi put sam izašla da vidim ko su, ali su me dok sam im prilazila potpuno zaslijepili  svjetlom da ništa nisam mogla da vidim, pa kasnije više nisam ni izlazila da pokušavam da ih prepoznam. Neki mještani su mi rekli ko je njihov predvodnik i da bi mu trebalo izreći sudsku mjeru obaveznog psihijatrijskog liječenja. Više puta je to svjetlo bilo zelene boje a onda su ga zamijenili svjetlom bijele boje. To jako svjetlo  je svaki put uznemiravalo pse  koji su onda puno lajali, a ja sam svaki put ustajala da ih smirujem da ne bi smetali komšijama.

          Ja sam naučila da se noću odmaram, bacanje svjetla na moje prozore  se ponavljalo više puta u toku noći na svaka tri do četiri dana puna tri i po mjeseca pa su mi ta buđenja izazivala iscrpljenost.  Rezultat tog iscrpljivanja je stanje visokog stresa koje je dovelo da hodam vrlo usporeno, da mi se  sastaju gornji i donji krvni pritisak, koji kad se potpuno sastave nastupa smrt. Zbog toga mi  u zadnje vrijeme izgleda kao da mi se soba okreće ispred očiju, imam mučninu i kad mi nadođe slabost, moram odmah da legnem. Imam potrebu da tu nakupljenu tuđu bolesnu mržnju izbacim iz sebe i da se očistim od njenog toksičnog uticaja na moju dušu. Jedino sam se dobro osjećala svaki puta nakon Svetog pričešća u crkvi jer sam po povratku kući mogla da zaspim okrepljujućim snom i da povratim snagu.  

         Ono što želim da utvrdim je da li je odnos netrpeljivosti prema mojim psima prenos ksenofobije sa mene na životinje ili se radi samo o onom što obično nazivamo ljudska poganština? Naime, neko je pse razdraživao da bi postali agresivni, a onda se meni pripisivala krivica nebrige o njima. Taj kontekst je vrlo podlo smišljen i zaslužuje da se detaljnije analizira.

          Komšije su nakon nekog vremena počele da se žale na to da im smeta lavež mojih pasa. Ja imam dva vlasnička psa koja sam dovela iz Sarajeva, maltezerku Monu koja sa mnom živi već šestu godinu i mješanca Cezara od godinu i po dana kog sam udomila u novembru 2023 godine. Kasnije sam ovdje u selu počela da hranim  kerušu Lenu, majku sa četvoro štenaca koji su se tek okotili i jazavčarku Tinu koja se sa njima krila pod nekim stepenicama. Tako da ih je ukupno osam. Ali, što se tiče laveža koji komšijama smeta, treba znati da ispod mene živi komšija Obrad koji ima nekoliko pasa koji laju češće i glasnije nego moji.  Do njega živi komšinica Dragica čiji pas  je takođe često znao glasno lajati. Preko puta mene  živi Slađa koja ima dva velika psa koji takođe laju, a na javnoj površini je bilo nekoliko lutalica koji su noću bili jako glasni. Mojim komšija ne smeta ničiji tuđi lavež nego samo lavež mojih pasa. Za razliku od njih, meni ne smetaju nikakvi vanjski zvukovi, pa ni ničiji lavež .

Komšijske  nesuglasice:

         Prvi otvoreni sukog između mene i komšija sa moje lijeve strane je bio kada su štenci provrtili rupu na staroj žičanoj ogradi između njih i mene i počeli da ulaze u njihovu baštu. Komšinica Perka, zvana Buba, je nekoliko puta zamahivala motikom za kopanje prema štencima sa pogledom zamračenim od mržnje, a ja sam  kroz prozor vidjela taj njen zamračeni izraz lica.

         Kad je ljetos temperatura bila 40 stepeni, ja sam  keruši Tini iznad glave stavila bijeli čaršaf i zakačila ga štipaljkama za gornju ivicu žičane ograde, misleći da je i ta strana ograde naša. Malo kasnije sam zatekla čaršaf pocijepan po sredini da Tini sunce udari direktno u glavu. Kad sam  pažljivo pogledala tkaninu tražeći otiske psećih zuba, vidjela sam da na čaršafu nije bio ni jedan trag pseće vilice. To bi značilo da ga je pocijepala ljudska ruka i da je nekome od komšija lijevo od mene bilo važnije što su štipaljke na njihovoj imovini nego da se pas zaštiti od velike vrućine.

          Kako štence ništa nije moglo da zaustavi da protrče po njihovoj zemlji i da se vrate u moje dvorište, komšija Sreten je uzimao motku dugačku metar i dvadeset centimetara i jako ih udarao. Nikad nisam stigla da uzmem mobitel da ga slikam jer mi se telefon jako sporo otvara, a on se brzo sklanjao  kad sam izlazila napolje. Jednom je zamahnuo motkom i na mene i rekao „I tebe bi najradije ovako“ i pokazao kako bi me udario.  Buba i njen sin su svaki dan telefonom zvali čovjeka koji je imao osnov da pse ukloni iz dvorišta i stvarali mu psihički pritisak da donese odluku da ih izbaci. U tri mjeseca su napravili oko 180 poziva, što je luđački poriv, komšija s desne strane oko 80 poziva, a njihov tačan broj će utvrditi odlazni listing njihovih brojeva mobitela. Kad god su psi viđali Sretena ili Bubu u bašti , počinjali su bjesomučno da laju prepoznajući zlostavljače životnija, a onda su njih dvoje govorili da im smeta lavež pasa, uvijek izbjegavajući da spomenu zašto su psi lajali na njih. Taj lavež jeste bio preglasan, ali su psi samo izražavali svoje emocije prema zlostavljačima.

          Za to vrijeme je Cezar nekoliko puta pobjegao iz dvorišta i jurio po selu, a pošto je veliki rastom ljudi su ga se uglavnom plašili. Ja sam u gostima imala jednu staru i bolesnu ženu koja je bila spora, i kad je ostajala sama izlazila je na ulicu, a Cezar je najčešće proletao pored nje kroz kapiju i izlazio na ulicu. Međutim, u to vrijeme, dok nije počeo da bude uznemiravan zelenim svjetlom,  Cezar nikada nikoga nije ujeo.

Cezarovi ujedi:

          Zatim su u mom dvorištu počele da se dešavaju čudne stvari. Prvi put sam ujutro od ćerke moje poznanice Biljane primila SMS poruku da ju je Cezar ujeo negdje oko ponoći kad se vraćala kući. Poruka mi je izgledala smiješna jer sam oko deset naveče kad sam se vratila kući lično otključala kapiju i zaključala je katancem i otišla da spavam, a Cezar je ostao u dvorištu. Međutim, ipak sam izašla napolje i na moje veliko iznenađenje sam vidjela da je katanac polomljen i da Cezar zaista jeste na ulici.

Drugi put sam išla u jedno selo tridesetak kilometara daleko od Niša da prikupim materijal za jedan tekst koji sam pisala. Već na sred sela, dok još nisam došla kući, je do mene došla priča da je Cezar ujeo učiteljicu Draganu. Takođe sam čula da je Buba, znajući da je žena bolesna i sporih pokreta,  nagovarala moju gošću da ode na autobusku stanicu. Dok je ona polako otvarala kapiju Cezar je pobjegao.

Treći put kad sam ujutro izašla u dvorište, vidjela sam da Cezara nema i doživjela šok. Naime, u kući u kojoj živim postoje dvije kapije,  obje su  visoke po 1, 70 cm. Međutim, sa treće strane kuće postoji komšijska betonska ograda visoka oko 1,20 cm koju Cezar takođe nije mogao da preskoči. Još treba znati da su sa te strane dvorišta na zid kuće mjesecima bila naslonjena drvena vrata, postavljena horizontalno, koja je trebalo popraviti. Neko se preko te betonske ograde spustio u moje dvorište, pomakao vrata za cijeli dužinski metar i prislonio ih uz betonsku ogradu kako bi Cezar mogao preko njih da se popne i pobjegne iz dvorišta. Zvala sam policiju da dođe da vidi da se situacije Cezarovog bježanja iz dvorišta  izazivaju nečijim radnjama na kapijama i ogradama. Kad je policija došla, policajac je izašao iz auta i Cezar ga je ujeo za nogu, pa policija taj put nije mogla da uslika pomjeranje vrata od strane nepoznatog lica.

Četvrti put  sam takođe neočekivano vidjela da je neko sišao u moje dvorište, znači povrijedio privatni posjed i spustio tuđi palet. Zatim je ta nepoznata osoba  naslonila unešeni palet  na istu betonsku ogradu sa donje strane na kojoj imaju tri poprečne daske i Cezar  se  kao po stepenicama popeo do vrha betonske ograde i pobjegao. Tada je ujeo Slobodana, dragog starog čovjeka kog znam još dok sam bila dijete. Radio je u trafici pored autobuske stanice i kad je bila vrućina mi smo u njegovoj trafici čekali autobus za selo.

Doček Nove godine:

          30 decembra 2024 godine je troje djece bacalo petarde po sred sela i u neka dvorišta. Jedan djed mi se žalio da mu je goste došla ćerka sa bebom starom četiri mjeseca i da su ta djeca više puta ubacila petarde u njegovo dvorište. Kad je otišao da se požali  mom desnom komšiji Miši, tati jednog od to troje djece, sa njim je bio i njegov kum  koji se ismijavao djedovim pritužbama.

          31 decembra 2024 godine, kada se dočekivala Nova godina, smo doživjeli pravi horor. Taj desni komšija-piroman je od pet popodne počeo da baca petarde po svom dvorištu i završio je tek oko pola jedan , odnosno pola sata iza ponoći. Tako da smo faktički sedam i po sati bili izloženi neprekidnom bacanju petardi. Dosta njih je bacano o zid naše kuće, što je bilo metar i po od stolice na kojoj sam sjedila. U mojoj sobi je bilo upaljeno svjetlo, što znači da je komšija Mišo znao da sam unutra. On je takođe znao da je u dvorištu bilo osam pasa, koji su bili do te mjere prestravljeni da sam ih morala uvesti u kuću. Kad su ušli u zatvoren prostor, sakrili su se iza kauča i nekoliko sati iz tog zaklona nisu smjeli da izađu. Kad se sve sabere , svih osam pasa je satima drhtalo od straha. U jednom momentu je zvuk od pucanja bio toliko jak da nisam bila sigurna da li komšija  puca iz pištolja ili su to samo jake petarde, ali je višesatna izloženost istom praskajućem zvuku bila teška za podnijeti. Vidjela sam i muškarca koji je nekoliko puta izašao iz crnog automobila, došao do moje kapije i bacao petarde prema mom zidu, ali je bio mrak i nisam mogla da raspoznam ko je on. Selo jeste veliko, ali bi pažljivo listanje vlasnika crnih automobila u evidenciji saobraćajne policije možda moglo pomoći da se otkrije bacač petardi na moje zidove.

          1 januara u večernjim satima se pucanje nastavilo.

Badnje veče i Božić:

          Za divno čudo, na Badnje veče nije bilo pucanja petardama. Međutim, iza ponoći je poznato jako bijelo svjetlo počelo da šeta gore-dole po mom prozoru i psi su opet počeli da laju. Morala sam ustati da ih smirim, ali onda od uzrujanosti nisam mogla da zaspim. Tu noć sam ukupno šest puta ustajala da smirim pse koji su iziritirani lajali svaki put kad su vidjeli da se bijelo svjetlo pojavilo na prozoru. Ujutro sam sva slomljena od nespavanja otišla na liturgiju. Vratila sam se u petnaest minuta do podne, zaspala kao komirana  i probudila se oko petnaest do četiri, okrijepljena čvrstim snom kog mi je omogućilo Sveto pričešće. Narednu noć se bijelo svjetlo pojavilo četiri puta, i sva četiri puta sam morala ustajati da smirujem pse. Ujutro sam opet bila ubijena nespavanjem i jedva stajala na nogama. Kad sam trebala da pustim pse da vrše toaletu, onako pospana sam zaboravila da prije otvaranja vrata vežem Cezara, koji je preskočio sve ostale pse i pobjegao iz dvorišta.

          Budući da je od 30 decembra do 8 januara neprekidno bio izložen zvucima i svjetlu koji su ga razdraživali, Cezaru je bila izazvana razdražljivost i podstaknuta agresivnost i kad je izašao na ulicu   ujeo je našu daljnju rođaku Nenu. Nena je silazila niz ulicu, toplo se nasmijala kad me vidjela i stala da popriča sa mnom. Onda ju je komšinica opomenula da se makne jer nam se pribiližavao Cezar, a ona je odgovorila „Neću da idem, ja volim životinje, a on meni dođe pod prozor pa mi pričamo“. Očito da između Cezara i nje postojao izgrađen odnos koji se obnavljao svaki put kad je Cezar izlazio iz našeg dvorišta. Nena nije ni posumnjala da bi on mogao da je povrijedi jer to u više prethodnih susreta nikada nije napravio. Međutim, ovaj put ju je ujeo za nogu pomičući čeljust i napravio joj je gadnu ranu na nozi. Nenu je jedan prolaznik odveo u Hitnu pomoć i tu su joj zbrinuli ranu.

     Neko ko je imao ovlaštenje da zatraži da se psi izmjeste iz dvorišta me je nazvao telefonom i rekao „Sutra dolazim s kamionom da ih sve iselim“. Onda sam ja Cezara, Tinu i Lenu hitno i potpuno neplanirano preselila u tri kućice koje sam kupila za njih, a koji su stajali na parceli koju sam namjeravala da uredim u proljeće. Na toj parceli nedostaje ograda, koja bi trebala da bude i jaka i visoka da Cezar preko nje ne može da preskoči, a trebalo je i da je bager izravna i da odvuče ostatke temelja srušene kuće koja je tu nekad bila.

Nestanak drugih pasa:

         Prije nedelju dana su me  zvala neka seoska djeca i rekla mi da mi je pas otrovan. Ja sam izašla na ulicu i vidjela sam da je neki crni pas nepomično ležao među tujama na parkingu ispred staze koja vodi do moje kuće. Kad sam prišla blizu, vidjela sam da je to bio Gricko, vlasnički pas kog sam poznavala. Pozvala sam njegovu vlasnicu Ivanu da je obavijestim  o toj tragediji i da se dogovorim sa njom da dođe da odnese leš. Osim ovog mrtvog psa, iz  sela su ukupno nestala još tri psa, Nenin, od Dragice i od Slavice. Nakon ta četiri psa, ima osnova da se bojim da će neko  ubiti moje pse jer mi je Niko u lice eksplicitno prijetio da će ih sve potrovati.

Udruženje za zaštitu životinja:

         Otprilike 20 sati nakon tog traumatičnog preseljenja pasa me je zvalo neko udruženje za zaštitu životinja. Zahvaljujući tom pozivu sam saznala da je komšija Mišo prevario šeficu te organizacije Anđelu Kocić. Mišo ju je slagao da je taj otrovani ili uginuli gorepomenuti pas bio moj i da se ja o njemu nisam dovoljno brinula, kako bi me predstavio u negativnom svjetlu. Stvarno je trebalo imati drskosti  pa obmanuti Anđelu, ženu-heroja, koja je iz nabujale rijeke spasila neke pse koji su se mogli udaviti. Ja sam njeno ime  nedavno zapisala u moju tekicu jer takve primjere treba zapamtiti.

          Drugo, Mišo je Anđelu prevario i na način da je prećutao okolnosti istjerivanja pasa iz mog dvorišta 20 sata ranije. Ona je meni, ne znajući istinu, prigovorila da to troje pasa „živi“ u nehumanim uslovima iako su psi šest mjeseci živjeli u dvorištu i u potpuno drugačijim uslovima. Bilo je potpuno nerealno očekivati da bi u vrijeme Božićnih praznika ja mogla naći bager, radnike i kupiti materijal, ali je Anđela taj komentar napravila isključivo ne znajući za pozadinu koju joj je Mišo uskratio.

Zakon dozvoljava samo dva psa:

          Ima još jedna iznimno glupa odredba zakona o životinjama koja  određuje da domaćinstvo može imati samo dva psa. I, ako se okoti jedna keruša kao Lena i rodi četiri štenca, šta onda treba uraditi?  Sukladno zakonu, trebalo bi ostaviti Lenu i jedno štene kod kuće, drugo i treće štene  dati nekome, a preostalo četvrto  dati nekom drugom. A kod mene su spavali u dvorištu pod strehom na kauču, Lena legne u sredinu a štenci  svoje glavice naslone na nju, dva s jedne a dva s druge strane. Ta privrženost štenaca majci, a i međusobna privrženost štenaca jednih drugima je bila jako dirljiva. U ovakvim slučajevima je primjena zakona nehumana jer cijepa porodicu i prisiljava je na razdvajanje, a  time direktno vrijeđa i osjećanja tih nezaštićenih malih stvorenja. Dok su bili u mom dvorištu, ja naveče siđem, ušuškam ih u četiri dekice, pomilujem ih pred spavanje i oni se uspavaju.

          Mislim da je humanije nahraniti nekoliko usta nego ih pustiti da gladni lutaju selom. Ali, ko će mojim komšijama objasniti šta je to humanost. To ide zvati moju tetku u Aranđelovac, 200 kilometara daleko od mene,  da se žali na moje ponašanje kao da mi je tetka mentor, tutor ili staratelj. Sad je počelo zavirivati i u moju spavaću sobu i pričati po selu koga to uvodim unutra.

         Zbog svih gorepomenutih događanja se osjećam nezaštićeno, izranjavljeno i izmrcvareno. Međutim, ipak mislim da se treba izdignuti iznad ovakvih kaljuga ljudske zlobe, mržnje i besmisla. Okrenimo se dobroti, pomaganju ljudima i životinjama, a ko želi da živi u kaljuzi i da druge prska svojim blatom, neka nastavi da pokazuje svoju pravu prirodu. Niko nikome ne može zabraniti bacanje blata, ali niko nikome nema prava da zabrani boravak na teritoriji druge države. Mene sa mog imanja niko otjerati neće, a pogotovo neće nikakvi mizerni ksenofobičari, koji se bave tuđim životima umjesto da sagledaju svoje životne promašaje.