Franz Kafka (1883-1924), koji se nikada nije oženio i nije imao decu, prošetao je parkom u Berlinu, kada je sreo devojčicu koja je plakala jer je izgubila svoju omiljenu lutku. Ona i Kafka bezuspešno su pretaživali park ne bi li našli lutku. Kafka joj je tada rekao da će sutra opet doći i da zajedno opet traže lutku.
Sledećeg dana, iako nisu pronašli lutku, Kafka je devojčici poklonio pismo koje je lutka napisala „ Molim te, ne plači. Otputovala sam da vidim svet. Pisaću ti o svojim avanturama“
Tako je započela priča koja se nastavila do kraja Kafkinog života. Tokom njihovih sastanaka, Kafka je čitao lutkine pažljivo ispisane avanture i priče koje je devojčica smatrala božanstvenim.
Napokon, Kafka je doneo lutku (kupio je) koja se vratila u Berlin.
„To uopšte ne liči na moju lutku“, rekla je tada devojčica.
Kafka joj je, onda, predao još jedno pismo u kojem je lutka napisala: „Putovanja su me promenila.“ Devojčica je zagrlila novu lutku i sva srećna je odnela kući.
Godinu dana kasnije Kafka je preminuo.
Mnogo godina kasnije devojčica koja je bila već devojka je u lutki pronašla pismo. U malom pismu koje je potpisao Kafka bilo je zapisano:
„Sve što volite verovatno će biti izgubljeno, ali na kraju će se ljubav vratiti na drugi način.“