Zločin u Štrpcima, bio je okidač zbog kojeg sam napustila Crnu Goru, odnosno onu raspalu ruinu koja se još zvala Jugoslavija.
Otišla sam u Italiju, sama, sa jednim koferom i sa pozajmljenih hiljadu maraka, u potpunu neizvjenost. Jeste da sam prethodno dobila i otkaz zbog pisanja u Monitoru, ali to nije bio razlog. Štrpci su za mene bili nešto neopisivo strašno.
Zamišljala sam sebe da śedim u tom vozu; da ćaskam sa nekim saputnikom, da voz stane u onoj nedođiji, u nekoj stanici đe pruga prolazi kroz ono što se danas zove Republika Srpska, da uđe bradata banda i krene sa legitimisanjem i da na osnovu imena, muslimanskog, izvede možda baš tu osobu sa kojom sam do tog momenta ćaskala.
I da voz nastavi put, a da te ljude proguta mrak u nekoj strašnoj egzekuciji, dok ih porodica kući čeka. To je nacizam u čistom obliku, koji me je kao ništa do tada pogodio ośećajem klaustrofobije i užasa.
Mogu samo da zamislim taj vrisak u planinskoj zimskoj tami, u nedođiji, čiji nam predstavnik dolazi u pośetu. Srebrenica će se tek desiti, a Štrpci su bili znakovita uvertira za nju.
Sarajevo je bilo pod opsadom, a Srpska crkva će tek ojačati i iz tog užasa izaći kao najveći pobjednik, uzurpator naše sveukupne normalnosti, najava za generacije “ostrogami”, popijenog mozga, koje će se tek roditi.
Štrpci su bili pokretni mini-konclogor za one nepoželjnog imena, sa ličnom kartom umjesto žutom trakom.
Užas nepojmljiv razumu. Slava i spokoj žrtvama.Užas porodica ne mogu ni zamisliti.
(Gordana Borović Via Filip Popović)