Mali, dođi da pucaš na Sarajevo. Dam ti haubicu i udri.

Pričao mi poznanik koji živi u centralnoj Srbiji i nije bio u ratu kako je bio, devedesetih, na jednoj proslavi, u svom gradu, daleko od Bosne i neki tip koji tek što je stigao sa ratišta, valjda na produženi vikend prepričavao anegdote.

I u jednom trenutku mu predložio: Mali, dođi neki dan da pucaš na Sarajevo. Dam ti haubicu i udri.

Još mi odzvanjaju te riječi. Pitam ga – zvao te da pucaš u neke mete, pošto ga nisam iz prve razumio.

– Ma ne, okupirali su grad, pa odozgo, po svemu, pa šta dohvatiš. Na grad? Na ljude? Ne sjećam se da sam skoro čuo bolesniju priču. Okupiraš grad i pucaš

U koga, zašto? Ne znaš tačno, ali pucaš. Pucaš dok ima metaka, dok ti ne dosadi. Dovedeš redom društvo, prijatelje, familiju i pucate. Kao neiživljeni klinac na video igricama. Samo što su ovo realni ljudi, realne kuće, sve realno. I pucaš bez da te je briga da li si nekoga ubio.

Dok spava, dok čita ili svira gitaru. Dok umire od gladi. Dok ne zna šta će sa sobom. A meci prolaze. Ne znaš ni odakle, ni zašto. Samo krenu ni od kuda i udaraju svuda po sobi, tijelu, uspomenama.

I možda i imaš šanse da preživiš, ali nemaš šanse da se od svega toga ikada oporaviš. Da i poslije, mnogo poslije ti se priviđa sve to isto. Kao u najgorem košmaru. A ti zaključan na odloženom streljanju, koje svakog časa može da se desi. Bez najave.

* * *

Kada sam prvi put imao nastup u Sarajevu, ne tako skoro, jedan stari Sarajlija na moje pitanje u vezi smještaja rekao mi je da bi me rado primio na noćenje, ali da se njegova žena zaklela da joj niko ko dolazi iz Srbije neće prespavati u kući.

Nisam je tada razumio. Samo sam odmahnuo rukom, kao na neku glupost. Nakon ove, i mnogih sličnih priča, razumio sam je. Da ti neko godinama puca na grad. Upoređujući grad sa kurvom i redaljkom. I svi imaju pravo, svako svoju turu ludila, i metaka. Da pokaže da je muško. A to što neko strada, ma koga briga.

I ko to zna, i gdje se to piše… Nekad je bilo Valter brani Sarajevo. A poslije Valter ruši Sarajevo.

Srećom Sarajevo nikada neće biti srušeno. Ostaće vječno da žive svi ti dragi likovi u njemu. I da čine dušu grada iako ih odavno više nema

Kiko, Mirza, Davorin, Kemo, Dario,… Jesu pucali u njega, jesu ga ranili, ali nisu ga ubili. Niti će. Sarajevo je slobodno. Bosna je slobodna. Sarajevo je živo. Bosna je živa

I nije srpska, i nije hrvatska, nego svačija i ničija. Tačnije, svoja i svih nas koji je nosimo u srcu.

/Stefan Simić, FB/