Stranac koji bi se prvi put zatekao u Srbiji i čuo prevod jedne od vesti tog četvrtka, 11. aprila 2019. godine, verovatno bi pomislio da se našao u zemlji u kojoj je anarhija uzela maha, a državne institucije ne funkcionišu.
Šta drugo da pomisli neupućen čovek kada čuje najavu da će ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, zajedno sa poslanicima vladajuće Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije i odbornicima te partije u Skupštini Beograda, stupiti u štrajk glađu kako bi se civilizovano suprotstavili “huliganizmu i nasilju koje lideri Saveza za Srbiju sprovode u Beogradu”, osim da iz nekog razloga u toj zemlji ne rade ni policija (čak ni ona komunalna), ni tužilaštva, ni sudovi, ni inspekcije, niko u čijem bi opisu posla bilo da spreči i sankcioniše eventualno kršenje zakona, pa su se predstavnici vlasti odlučili na ovaj očajnički korak.
Kako će potencijalni investitori razumeti poruku drugog čoveka najvećeg grada na Balkanu koji kaže da ne vidi drugi način da se civilizovano odupre „huliganizmu dela opozicije, koji ometaju radove u centru Beograda, uništavaju imovinu građana i teraju investitore“, osim štrajka glađu. Kao poziv da ulože kapital u prestonicu Srbije, verovatno ne.
Pitanje je i kako će građani da shvate štrajk glađu predstavnika vlasti. Ovim sredstvom se obično koriste oni koji su iscrpli sve načine da ubede vlast da uradi nešto u njihovu korist. Koga vlast ubeđuje i u šta? Opoziciju da odustane od protesta ili institucije da na proteste gledaju očima Vesića i Vulina?
‘Predstava za domaću javnost’
Izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) Bojan Klačar kaže da je “vrlo atipično” da vlast, i to stabilna, primenjuje metode kao što je štrajk glađu u borbi protiv opozicije.
On smatra da je reč o nastavku negativne kampanje vlasti prema opoziciji i pokušaju da se dođe do neopredeljenih ili potencijalnih birača opozicije kako bi se odvratili od dolaska na veliki opozicioni skup 13. aprila u Beogradu.
“Očito je odluka u SNS da način borbe protiv protesta i opozicije bude njihova oštra kritika u nastojanju da se povežu sa nasilništvom”, rekao je Klačar za agenciju Beta, navodeći da je to nešto što vlast može da puno koristi kroz njoj bliske medije.
On kaže da ovako vlast dolazi do svojih birača, ali i, naglašava, nastoji da utiče na deo ljudi koji razmišljaju da li da se pojave na opozicionom skupu, jer ako budu čitali “sve te silne naslove koji govore o mogućim incidentima i mogućim nasilničkim ispadima”, možda to neće želeti.
Donekle je u tom postupku, ocenio je Klačar, i želja predstavnika vlasti da na neki “način sebe prikažu kao ljude spremne da žrtvuju zdravlje boreći se za državu i ideje čitave zajednice, za razliku od onih koje su predstavili kao nasilnike”.
Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić rekao je Tanjugu da štrajkom glađu žele da skrenu pažnju domaćoj i međunarodnoj javnosti na “teror koji Obradovićevi (Boško, jedan od lidera opozicionog Saveza za Srbiju) fašisti sprovode u Srbiji”.
Da li Vesić i Vulin štrajkom pokušavaju da ubede institucije da na proteste gledaju njihovim očima?
Za dr Duška Radosavljevića, profesora novosadskog Fakulteta za pravne poslove „Dr Lazar Vorkapić“, ovo je predstava samo za domaću javnost.
Klačar: Vlast u stalnoj kampanji
„Ovde se stalno pokušava nametnuti obrazac prema kojem je svaka kritika nedopustiva. Stalno imamo tu ulogu Kalimera, kojem se nanosi neka nepravda, stalno neko smeta da već koliko sutra počnemo da živimo dobro. Ovo sad već prelazi iz tragedije u farsu, jer imamo situaciju da nosioci najvažnijih funkcija, koji kontrolišu i aparat sile, kukaju kako su ugroženi i to od onih, koji po njihovim procenama nemaju ni 10 odsto podrške u narodu. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da opozicija ima podršku od 40-45 odsto. Pa imali bismo geta u gradovima, znalo bi se gde smeju da idu jedni, a gde drugi“, kaže Radosavljević za Al džaziru.
Klačar objašnjava da obično vlast u nekoj državi pokušava da kroz državne aktivnosti ispunjava obećanja i tako preko moći koju ima upravlja političkim procesima, a da je posao opozicije da sve to vreme ima jaku kampanju protiv vlasti i za svoje birače, dok je u Srbiji vlast u stalnoj kampanji.
Profesor Radosavljević podseća da su naprednjaci i ranije pribegavali gladovanju, istina tada kao opozicija. „Setimo se samo štrajka glađu Tomislava Nikolića i stiropora“.
Zaista, aprila 2011. godine, osnivač i prvi predsednik tada opozicionog SNS-a Tomislav Nikolić na jednom od mitinga te stranke objavio je da je stupio u štrajk glađu i da ga neće prekinuti ukoliko vlast ne raspiše vanredne parlamentarne izbore do kraja te godine. Govorio je i da razume radnike koji su zbog teške ekonomske situacije štrajkovali glađu i sekli sebi prste, iako je samo godinu dana ranije kupio stan vredan gotovo 400.000 evra. Štrajk je ipak prekinuo posle osam dana, na pravoslavni Uskrs, pošto je pojeo uskršnje jaje. Izbori nisu bili raspisani do kraja te godine, već sledeće, u redovnom terminu.
I ovog puta najavljeni štrajk glađu pada u vreme uskršnjeg posta, samo što ovog puta do pravoslavnog Uskrsa ima 16 dana, pa je izazov za štrajkače dvostruko veći. A i u štrajk ovog puta ulaze sa pozicije vlasti.
‘Nenasilna borba za prava ugnjetene vlasti’
“Nenasilna borba za prava ugnjetene vlasti zanimljiv je i hvale vredan koncept. U tom smislu treba podržati sve one koji se ovoj borbi budu pridružili i nadati se da se ova plemenita ideja neće zaustaviti samo u okviru naših granica. Ima još vlasti u svetu koje su u nezavidnom položaju i koje će se uz pomoć sopstvenog nenasilja odupreti neprirodnim nasrtajima svojih opozicija“, sarkastičan je marketinški stručnjak Voja Žanetić.
„Ako je svet XX vek zapamtio po gandijevskom nenasilju, XXI prvi vek će se pamtiti po ovom unapređenju te ideje. Možda ne baš Nobelova, ali makar bi Darvinova nagrada bi mogla da se dobije”, rekao je Žanetić za Al Jazeeru.
Hoće li i ministar odbrane smeti da odbije eventualnu molbu svog vrhovnog komandanta da prekine štrajk glađu
Žanetić nije jedini koji s podsmehom komentariše vest o štrajku glađu predstavnika vlasti. Jedan od lidera opozicionog Saveza za Srbiju Boško Obradović napisao je na Twitteru: “Ako sam dobro razumeo, predstavnici vlasti biće u štrajku glađu, dok se ne ispune zahtevi o smeni opozicije. Vulin, Vesić i ekipa neće biti na svom radnom mestu za koje primaju državnu i gradsku platu sve dok ne izdejstvuju ostavke opozicionih lidera”.
Neke je ova situacija podsetila na skeč iz Top liste nadrealista o štrajku vlade, drugi na društvenim mrežama pozivaju satirični portal Njuz.net da posle ove vesti prizna poraz, a ima i onih koji šeruju poruku ministru odbrane da izdrži – do kraja.
Ipak, naprednjacima ne bi bilo prvi put da kao vlast u Srbiji pribegavaju sredstvima koja više priliče opoziciji. Tako su patentirali oblik parlamentarnog delovanja koji podrazumeva da poslanici vladajuće koalicije u skupštini podnose na stotine amandmana na predloge zakona koje je podnela njihova vlada. Ono što je nekada bilo svojstveno opoziciji, koja je na taj način koristila priliku da dobije veći prostor da iznese svoje stavove i primedbe, sada čini vlast, praktično onemogućavajući opoziciju da dođe do reči.
Nekad je bila tradicija i da se samo opozicija žali na neravnopravan tretman u medijima, što je vlast obično poricala. Danas, u zemlji koja na listi medijskih sloboda ne stoji baš najbolje, gde su pripadnici opozicije kao gosti u studiju neke od televizija sa nacionalnom frekvencijom pojava retka kao kiša u pustinji, dok funkcioneri režima dominiraju informativnim programom ovih medija, nije više neuobičajeno čuti kako se i prestavnici vlasti žale na rad javnog servisa ili nekoliko kritički nastrojenih medija.
Ipak, najavljeni štrajk glađu je korak dalje u odnosu na ranije viđeno.
„Ovo je kao vest iz one rubrike Politikinog zabavnika Verovali ili ne. Da se partija koja kontroliše skoro tri četvrtine parlamenta i gotovo sto odsto političkog prostora, boji ovih „peckanja“ u vidu protesta, to je blago rečeno neuobičajeno. Da predstavnici režima koji ima vlast na svim nivoima, od mesne zajednice do republičke vlade, kažu da su ugroženi, deluje kao uvreda zdravog razuma“, kaže profesor Radosavljević.
Tomislava Nikolića su, u vreme dok je štrajkovao glađu, posetili i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, čija je Demokratska stranka tada bila na vlasti, kao i patrijarh Irinej, moleći ga da prekine štrajk. Prvog nije poslušao, a na molbu drugig prekinuo je štrajk žeđu.
Ako je tačna izreka da se istorija ponavlja, ne treba se iznenaditi ako predsednik Srbije i patrijarh posete štrajkače. Pitanje je samo hoće li i ministar odbrane smeti da odbije sličnu molbu svog vrhovnog komandanta.
Izvor: Al Jazeera