“Moji roditelji morali su da nađu još po jedan posao kako bi mogli da zarade dovoljno da mi kupe kopačke. To je nešto što će me pratiti dok sam živ. Sjećam se da su moje dvije sestre išle bose zbog toga da bih ja imao kopačke za trening.
Siromašni dedo nema TV-a, sve utakmice SP-a gledao je u izlogu prodavnice
Roditelji su radili u rudniku. Živeli smo gotovo užasno, a takav je bio i njihov posao. Kada smo sestre i ja odrasli morali smo i mi da radimo sa njima. Ja sam kopao u rudniku od desete do 15. godine i potom pomagao u dostavi namirnica u gradu. Bio je to težak posao.
Kada sam počeo da igram za Rosario Sentral, trebalo mi je pola sata do trening centra. Majka me je svakog dana vozila biciklom. Ali, sa nama je morala da ide i moja mlađa sestra, jer nije imao ko da je čuva. Ja sam sjedio pozadi, a sestra na volanu. Tako je bilo i kada je bila zima i kada je bila kiša… Vjerujete li mi da je to trajalo sedam godina?
Moj otac je kopao u rudniku punih 16 godina, sve dok nisam prešao u Benfiku. Tada sam ga ubjedio da prekine s tim. Bio je lijep osjećaj pozvati ga i reći: ‘Tata, ne moraš više da radiš toliko…’ Srce mi se cijepalo zbog mog oca i trenirao sam samo da mu olakšam.
On nije mogao da igra fudbal jer je doživeo jako tešku povredu koljena igrajući za rezerve River Plate.
Zato me majka stalno podsjeća na to koliko sam sretan što mogu da radim ono o čemu je moj otac uvijek sanjao.”