Piše: Jagoda Savić
Kad se spomene briga o životinjama u našem društvu, rečenica koja najtačnije opisuje stvarno stanje je „Bože, u šta smo se pretvorili“. Naime, u našem društvu zlo upadljivo preteže nad dobrotom a bezosjećajnost i bolesna ravnodušnost nad toplim emocijama. A stepen naše emocionalne osiromašenosti i afektivne tuposti se najlakše može vidjeti u načinu na koji se (ne) brinemo o životinjama.
1.)Maca lutalica:
Bezbroj je maca i pasa lutalica prema kojima je život surov i koji nemaju svoje udomitelje i topli dom. Evo primjera iz jednog sarajevskog naselja koji sam lično vidjela. U naselje je prošle jeseni došla jedna ulična maca i na nju se sažalila jedna stanarka. Ona joj je sklepala kućicu da je zaštiti od nadolazeće zime, donijela teško kamenje koje je složila jedno na drugo, odozgo je stavila jedan red dasaka pa linoleum da maci odozgo ne pada kiša, zatim je unakrst složila još tri reda dasaka i preko njih stavila dva teška kamena da se daske ne pomjeraju. Kako je žena bila slabašna, za nju je nošenje kamenja bilo veliki fizički napor koji je jedva podnijela, ali joj je njena želja da pomogne dala snagu da kućicu završi do kraja. Maca je veselo uskakala u ulaz u svoju kućicu, zatim izlazila iz svoje kućice, i sa novim osmjehom opet ulazila. Činilo se da njenoj sreći nema kraja. Kućica je bila u žbunju, pored jedne kafane koja više nije radila. Kad je opalo lišće sa okolnog žbunja, kućica je postala vidljivija, nekom je zasmetala i taj neko kamenog srca ju je razrušio. Maca više nije imala dom kom se radovala. Stajala je pored srušene kućice i sa nevjericom na licu gledala u srušeno kamenje i razbacane daske.
Dva dana kasnije je kiša lila kao iz kabla, ista stanarka je maci u prolazu između dva dijela zgrade ostavila uspravno postavljen rašireni kofer po vertikali da je zakloni od sijevanja jer se mace boje munja i grmljavine. Ujutro je kofer već bio odnešen a maca je, opet u nevjerici i sa pogledom osobe koja ne zna gdje bi išla, legla na zidić pored ulaza u prodavnicu .
Nakon toga je ista stanarka macu uvela u haustor. Maca je ležala na podu, a pored nje je bila zdjelica sa vodom. Ubrzo je neko zdjelicu okrenuo naopako, da maca iz nje više ne može da pije, ali je koji sat kasnije neko od stanara zdjelicu vratio u prvobitni položaj. Zatim je neko od stanara u ćošku haustora stavio karton da maca ne leži na hladnim pločicama. Dva dana kasnije je taj karton bio zaboden iza radijatora u haustoru, da maca na njemu više ne može da leži. Tada sam vidjela macu da sa potpunom nevjericom gleda u taj sklonjeni karton.
Došla je zima i sa njom temperatura od minus 17 stepeni. U deset i petnaest naveče maca je bolno ciknula jer ju je neko uhvatio i taj neko ju je po toj hladnoći izbacio napolje. Otada je više nikad nisam vidjela da se osmjehuje. Kad god me je pogledala bila je jako tužna. Mace imaju emocije kao i mi i tih nekoliko rušenja kućice i prostora za boravak su kod nje izazvali veliku bol. Nakon desetak dana maca se vratila i ponovo ju je neko uveo u haustor. Stanarka koja joj je pomagala ju je odvela u podrum, iispod stepenica i tu joj je stavila karton, korpu za spavanje, tri zdjelice, za vodu, mesnu hranu i krekere i pijesak za toaletu. Tada je komšinica Ziba toj stanarki koja je hranila macu prijetila „Sve ću ja to rastjerat’ ! Ja ću tebi inspekciju zvat’ !“ Budući da ta osoba ne da na sebe, ona je preduhitrila Zibu i nazvala inspekciju. Neka vrlo ljubazna inspektorica je objasila da ako je maca u zajedničkom prostoru, njen boravak se mora regulisati na način da se dobiju potpisi saglasnosti od svih stanara. Bilo je nerealno očekivati da bi se svi stanari složili, posebno Ziba i još dvoje- troje njih, , pa je stanarka koja je htjela pomoći maci očistila svoj podrum. To je bio jedini podrum u zgradi koji nije imao ulazna vrata, pa je maca bukvalno dobila svoj separe u kom je mogla da boravi. Taman se maca navikla da ima svoju korpu i svoju toplu dekicu, neko je počeo da kvari cilindar na ulaznim vratima u podrum i da joj po ko zna koji put razruši dom, sprečavajući je da se veže za jedno mjesto na kom bi mogla da boravi. Tako ovoj patologiji nije bilo kraja…
Zašto pišem dugu priču o jednoj maci? Imam samo jedan razlog, a to je da shvatite da zlostavljanje traje kroz vrijeme i da se zlostavljač, jednom kad počne, više ne zaustavlja.
U Krivičnom zakonu Federacije BiH postoji član 318 koji reguliše materiju zlostavljanja životinja i predviđa novčane kazne ili šest mjeseci zatvora, a u posebno teškim slučajevima i do godine dana. Ono što našem društvu nedostaje su prije svega društveni mehanizmi koji bi mogli zaustaviti zlostavljanje životinja. Nijedna politička ili nevladina organizacija nije napravila nikakav osmišljen i razborit progam za sprečavanje zlostavljanja životinja.Osim toga, nijedan kreator javnog mnjenja ne definiše društveno poželjno ponašanje u ovom kontekstu, niko pomaganje životinjama ne definiše kao vrednosnu orijentaciju, niko bitan u državi radnje i postupke pružanja pomoći ne vrednuje kao uzore i modele za identifikaciju. Zatim, kako je tačno primijetila nevladina organizacija „Korina“ iz Nikšića, koja se bori za prava životinja i u našoj zemlji, u Bosni i Hercegovini nedostaje građanski aktivizam.
2.)Cuko lutalica:
Navešću još jedan primjer zlostavljanja životinja. U istom sarajevskom naselju je u septembru viđen i jedan mladi cuko neke miješane rase, kog su vidjeli pored kafane vezanog cijelu noć debelim kratkim lancem, tako da da ne može ni da jede ni da pije. Nakon noćnog mučenja neko ga je oslobodio, a cuko je ostao u tom naselju. Dvije večeri nakon toga je cijelu noć bio vezan uz gelender ispred haustora u jednoj zgradi, i tada su ga dobri ljudi opet oslobodili lanaca. Sirotanu je na vratu bio duboki usjek od tog lanca i trag tog mučenja sam takođe lično vidjela.
Cuko je ostao u tom naselju, i, pošto je bio kost i koža, neki stanovnici naselja su se sažalili na njega i davali mu da jede. Dani su prolazili, cuko je dobio na kilaži i rebra su mu polako popunjavala. Jedan čovjek ga je udario tako da je cuko pao sa stepenica od siline tog udara, a drugi put je šepao jer ga je neko uradio u nogu. Treći put mu je prostor ispod oka bio razderan, a oči krvave, pa mu je brižni komšija Edis Prašo, koji hrani jednog crnog mačka i sve ostale gladne cuke i mace koje mu se približe u potrazi za hranom, u oči stavljao antibiotik da mu se oko ne bi inficiralo. I ja sam mislila da je agresivan sve dok jednog dana nisam vidjela da grize čovjeka kog sam prepoznala, jer sam jednom vidjela da ga je šutao nogom. O ovakvim psima u naselju brine jedna velika duša, Sađida Sađa Balta, koja čim se pojavi neki novi cuko, odmah oglasi njegov dolazak u naselje, kako bi takav jadničak pokušao da dobije dom.
U ovom kontekstu treba da spomenemo i grupu dvanaestogodišnjaka koji su surovo zlostavljali psa na Bjelašnici. Djeca su mu u usta gurala duvanski prah zvani snus, koji je siroti cuko jako teško podnio, a zanimljivo da se djeci nikada nije saznao identitet, kao da su iz nekih dobrostojećih porodica.
Četvrti primjer je tužna priča Fejsbuk grupe „Eyes of an Angel“ o Tigru, psu kojeg je upucao njegov vlasnik Asim O. da bi mogao da traži donacije. On je na početku godine obavijestio to udruženje da mu je pas upucan,da je ostao nepokretan na zadnje noge, da ne može samostalno da mokri i da mu za kretanje trebaju kolica. Lagao je da mu je veterinar tražio 300 eura za CT nalaz i 1000 eura za operaciju, da on nema auto, da su ga druga udruženja odbila, da mu niko ne želi pomoći, da mu se pokvario pozajmljeni auto kad je vodio Tigra na CT nalaz , da mu treba još 500 eura za šlepovanje i za popravak i da mu treba još 350 eura da Tigra vrati nazad. Molio je da mu se putem stranice pomogne da sakupi novac, ljudi su uplaćivali novac za Tigrovu zdravstvenu njegu ali je taj novac nestajao i nije se moglo upratiti gdje je završavao. Neki Asimovi sugrađani su tvrdili da Tigar nije jedini pas kog je Asim upucao kako bi mogao tražiti donacije. Za Tigrovo preseljenje u Francusku je plaćeno 650 eura, ali se nikada nije saznao ko i gdje ga je udomio u Francuskoj.
3.) Hreša:
Najveći problem u hvatanju uličnih pasa lutalica je tajnost rada pravnih lica registrovanih za njihovo sklanjanje sa ulice i nedostatak nadzornih mehanizama nad njihovim radom. U tim firmama ne možemo saznati broj uhvaćenih pasa, broj udomljenih pasa i broj ubijenih pasa pa postoji vrlo izražen javni interes da se uspostavi transparentna kontrola nad njihovim radom. Takođe je nepoznat priliv finansijskih sredstava u te firme. Osim toga, sve te firme koje se bave sklanjanjam uličnih životinja imaju iznimno nizak ugled u javnosti. Građani koji su bili u kontaktu sa takvim firmama uglavnom koriste izraz „spasili smo“ psa ili mačku, kao da im u njihovim prihvatilištima osoblje dere kožu bez anestezije.
Posebnu pažnju u ovoj oblasti je privukla i gorepomenuta „Korina“ iz Nikšića, koja je 21 i 22. 12. 2023 godine posjetila prihvatilište za životinje u Hreši, u Istočnom Sarajevu. Prihvatilištem upravlja Javno komunalno preduzeće „Glog“ iz Hreše, a osnivač mu je Opština Istočni Stari Grad. Kako su aktivisti objasnili u svom saopštenju za javnost, razlog posjete Hreši su bile informacije do kojih su došli, da psi koje „Glog“ uhvati nakon odvođenja u prihvatilište misteriozno nestanu ili se pojave na sasvim drugim lokacijama. Aktivisti „Korine“ su napisali da se prihvatilište sastoji od tri bloka sa boksovima i jednim kontejnerom nepoznate namjene. Oni tvrde da su samo četiri od dvadeset dva boksa imala pse, da su jednog mogli da čuju kako cvili u karantinu ali ga nisu mogli vidjeti, da je pas u boksu broj 11 cvilio svo vrijeme otkad ih je ugledao, da je pas u boksu broj 9 sve vrijeme ležao nepomičan i da su se u boksu broj 7 nalazila 4 psa, od kojih dva štenca, koja su pobjegla nazad u boks čim su ih ugledali.
Nakon nešto manje od 24 sata, prilikom ponovne posjete , aktivisti „Korine“ su umjesto četiri boksa sa nekoliko pasa, zatekli samo jednog psa u boksu broj 11 i ne znaju šta se desilo sa ostalim psima koje su vidjeli prethodni dan. U medijima je ranijih godina bilo vrlo ružnih vijesti o ovom prihvatilištu za pse. Npr., portal „Tacno.net“ je pisao da se „prema svjedočenjima organizacija za zaštitu životinja koje su boravile u azilu Hreša, psi u svih 18 boksova izgladnjuju, polijevaju vodom na temperaturama ispod nule, ostavljaju danima bez vode, a štenad se posebno humano eutanazira metodom letvom u glavu. Isto tako, bilo je napisa da je „šinteraj za napuštene životinje u Hreši više puta zatvaran iz razloga što je utvrđeno da su psi držani u nehumanim uslovima zbog čega su na desetine pasa uginule“.
Sada se ružne vijesti o sklanjanju uličnih životinja i njihovoj sudbini nakon sklanjanja objavljuju u grupama za zaštitu životinja. Tako je npr. Simo Terzić na Fejsbuk profilu „Av mau“ objavio da je iz azila na Hreši izvukao dvije ženke rase kangala a njihovu sestru je uzeo veče prije toga na ulici. Simo ih je privremeno sklonio kod sebe i traži porodice koje bi se brinule o njima.
Za potrebe ovog teksta sam od Boje Gašanovića, načelnika opštine Istočni Stari Grad, tražila odgovor o stanju u azilu u Hreši. Bojana Šarović, portparol opštine, mi je dostavila načelnikov pisani odgovor „Kako sam informisan, iz javnog preduzeća koje je nadležno za upravljanje i rad azila, poslovanje azila i briga o životinjama se odvija po redovnim procedurama, u skladu sa zakonom o zaštiti i dobrobiti životanja Republike Srpske, s toga zaključujem da je stanje uredno. “
Izjava direktora:
Kada sam telefonom zvala direktora prihvatilišta Slavišu Jovičića, najprije mi se javila sekretarica riječima „Evo vam direktora“ a onda se obratila direktoru „ Direktore, onaj mejl…“ Direktor Jovičić je najprije naglasio „Nema tog vašeg portala na internetu, nismo ga našli. Ja sam pitala „Jeste li naziv „Senzor.ba“ ukucali na Google ćirilicom ili latinicom ? Na ovo pitanje Jovičić je odgovorio „ Aha, sad ćemo opet da potražimo. I taj vaš mejl, jel’ to nešto privatno ganjate, neka istraživanja?“ Zatim je nastavio pitanjem:“Što bi’ ja vama dav'o te podatke? Nemate razlog da od mene tražite te podatke. Kod nas je drugi zakon, nije k'o kod vas. Kod nas ako se pas ne udomi za 30 dana ide na eutanaziju.“ Direktor Jovičić je još dodao: „Ja imam evidenciju k'o knjiga je, za ulaz pasa, to nema niko, to sam ja izmislio, i svaki pas je opisan koja je boja, je l’ ženka ili mužjak, je l’ vakcinisa il’ nevakcinisan, je l’ ga pregled'o veterinar il’ nije…A bili meni neki iz Nikšića, misle pametniji od Boga, donijeli jednu kesu s hranom, a meni cuke dnevno čet'ri pojedu. Nema kod mene priče, ja sad idem kontratužbom protiv njih, što su pisali.“
Podsjetila sam direktora da je 2013 godine prihvatilištu u Hreši partnerska organizacija bilo udruženje za zaštitu pasa „Life is life“. U sudskoj registraciji im je napisana adresa Trg ZAVNOBiH-a 1, ali na toj adresi ih nema ni na zvonu ni na poštanskim sandučićima, a takođe ih nema u Registru brisanih subjekata Opštinskog suda u Sarajevu gdje su bili registrovani. Kada sam direktora Jovičića pitala za tu organizaciju, odgovorio mi je „Ne znam, nemam pojma, to sad prvi put čujem“.
31.01.2024 godine je „Korina“ izazvala šok među ljubiteljima životinja objavom o dvoličnom ponašanju Olimpijskog centra Jahorina. Ovaj centar je angažovao Javno komunalno preduzeće „Glog” kako bi riješio problem napuštenih pasa na skijalištima. Njihov radnik Srđan Stevanović je javno rekao da je postavljen kavez za hvatanje pasa lutalica i da je od tog sastanka uhvaćeno osamnaest pasa, koji su zbrinuti u azilu u Hreši. Stevanović je rekao da se dešavalo da su ovi psi napadali goste na skijalištu, ali da je gostima sada zagarantovana apsolutna bezbjednost. Na Internetu se vrti promotivni video koji licemjerno i dvolično prikazuje Jahorinu „kao odličan izbor za sve četveronožne planinare hitrih šapica jer je izuzetno pet-friendly, pravi raj za pse i njihove vlasnike.”
Zbog važnosti ovog dijela teksta, citiramo ga u potpunosti. Turisti iz inostranstva koji redovno dolaze na Jahorinu su „Korini“ rekli da je svake godine puno manji broj pasa. Turisti su takođe svjedoci hvatanja pasa u ove kaveze: „U četvrtak 25. januara u večernjim satima smo išli na piće i čuli smo zavijanje i cviljenje psa. Prateći zvuk došli smo do kaveza gdje je pas bio zatvoren bez hrane, slame, vode… Samo željezna hladna podloga i temperatura od minus 8 stepeni. Tražili smo pomoć od drugih ljudi, ali tek nakon par sati naišao je jedan mještanin sa svojim psom koji je nabavio alat i psa smo uspjeli pustiti jer bi se do ujutro sigurno smrznuo – ko zna koliko je jadnik tamo bio zatvoren. Naravno da je odmah pobjegao unezvjeren kada smo ga oslobodili. I uzeli smo poklopac od kaveza da više ne mogu nikoga da zatvaraju! Sutradan ujutru smo vidjeli da je došla policija, ali su došli zbog slomljenog kaveza! Poslije smo čuli da tako hvataju pse i da je to lovka, koja očigledno više vrijedi nego pseći život. Turisti kažu da su se nadali da je do manjeg broja pasa došlo jer su udomljeni, ali sada im je jasno da se njihov broj smanjio drugim metodama, od kojih je jedna očigledno hvatanje gladnih pasa u hladne željezne kaveze uz pomoć hrane kao mamca.“
4.)Lokom:
I „Lokom“ je firma kompromitovanog ugleda, da su je građani dugo zvali „Zlokom“ umjesto „Lokom“.
Evo izjave Amine Rizvanović, jedne od članica FB grupe „Av Mau“, koja je vrlo aktivna i nesebična u pružanju pomoći napuštenim životinjama: „Kad sam prvi put bila tamo, zatekla sam u kavezu jedno štene koje je bilo mrtvo, sa njim su bila ostala braća i sestre koji su ležali na njemu, u kavezu je bilo mali milion govana, mokraće, bez hrane i vode. Koje god štene da dođe bude zaraženo parvom, ( virus parv), ja sam imala više slučajeva, jer tamo ništa nije čisto. I u inostranstvu je ista procedura kao kod nas, samo što imaju bolje uslove i duži im je period za udomljavanje. Svaki pas koji dođe, bude kod njih 7 dana pa ga uspavaju, 90% zaštitara brane „Lokom“, brane šintore, jer i oni zarađuju takođe kao i „Lokom“. Ja sam dosta pasa izvukla iz njihovog azila. Uglavnom to izvlačenje se plaća, naravno da se plaća. Dođe skoro sto maraka, 75 maraka je izvlačenje, plus vakcina, čip. Ima ih dosta koje sam spasila, jedan je čak otišao za Njemačku. Što se tiče Lea, on je izvučen iz „Lokoma“, ima svu potrebnu dokumentaciju, nije samo on spašen“.
Emir Bešić, koji godinama u svom stanu čuva pse, i koji pomogne cukama kag god je u prilici, je izjavio :“ Ja sam njima otvar'o vrata od kombija i pušt'o pse van, nisu mi smjeli ništa, znaju da bi loše prošli. Zadnji put je to bilo prije dvije godine. Samir Hastor, koji osim svojih kućnih ljubimaca često hrani i ulične pse i mace, se takođe kaže da „Lokom“ dolazi u naselje i hvata ulične pse. Samirova kćerka Sara jako voli životinje i kad poraste želi da postane veterinar. Dina Bajramović, koja u svom stanu ima više različitih životinja i o njima se vrlo posvećeno brine, je na moje pitanje o „Lokomu“ izjavila: „Kad je bila poplava, ostavili su pse u kavezima svu noć, pištao je alarm, psi su cijelu noć prestrašeni zavijali, mi smo im bacali hranu, ta lokacija Reljevo nije adekvatna.“ I Dina je na svog sina Matea prenijela ljubav prema životinjama i Mateo, osim što želi da bude veterinar, želi da sa Sarom otvori njihovu zajedničku veterinarsku stanicu. Samira Gagula je na FB grupi „Av Mau“ objavila da su šinteri iz Goražda odveli 50 uličnih i vlasničkih pasa i da im se gubi svaki trag. Ona je navela da su prilikom hvatanja pasa viđena vozila JKP „Rad“ ii vozilo bordo boje firme „Bagrem d.o.o“
Kantonalni azil je za proširenje prostora i aktivnosti dobio 3 miliona maraka. Novog rukovodioca azila u „Lokomu“, Aldina, sam pozvala na njegov mobilni telefon, i on mi je , kao i njegov kolega iz Hreše, samo kratko i hladno rekao da su podaci o sklonjenim psima tajni i da ne može da mi ih da. I njemu sam zamjerila ovakav odgovor jer je takav stav nedostatak odgovornosti pred javnosti. Aldin mi je još rekao da su sada na raspolaganju samo privatni smještaji, i da njegov azil trenutno ne prima nove cuke i mace. Aldin je kontaktu sa mnom pokazao i nedostatak sposobnosti za tzv. public relations, odnosno za kontakte sa javnosti. Aldina ništa nije koštalo da mi u pet rečenica kaže da smještaja više nema jer je počeo rad na projektu koji bi kantonu Sarajevo pružio neuporedivo bolju uslugu sklanjanja i zbrinjavanja uličnih pasa i mačaka.
Ponekad poželim da svima pokažem turski model izgrađene kulture življenja. U ovoj državi ima puno prelijepih kućica za pse i mačke koje opštinske vlasti postavljaju u ograđenom prostoru i tamo se rijetko može vidjeti ulična ili napuštena životinja. Turska ih zbrinjava sa puno ljubavi i dobrote. Mi o takvoj brizi za životinje možemo samo da sanjamo. Ali šta ću, ja sam sanjar, to je jače od mene, i to sanjar koji se nada i onda kad svi drugi vide da je nadanje nerealno i neizvodivo.