Ibrišimović: Bio sam u Švedskoj, ne daj Bože. Ja neću ružno pisati o muslimanima, pa nikad ne dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Bio sam u Švedskoj. Ne daj, Bože, tuđine! Šta sam tamo rek’o. Rek’o sam da sam doš’o u Švedsku sevap da zaradim. Da vidim tu zemlju iz koje je visoki evropski povjerenik za Bosnu i Hercegovinu Carl Bildt.

Da obiđem daidžinicu.

Kažu kad bi se Švedska odozgo ovamo opružila da je tolika da bi dotakla Rim. Ja sam rek’o da je moja daidžinica Safija-hanuma veća od Švedske. Eno je u Karlskruni. Rek’o sam da sam doš’o da vidim Švedsku, zemlju koja svake godine daje najveću nagradu za književnost na svijetu. Da su Nobelovu nagradu za književnost dobili Ivo Andrić i Nagib Mahfuz zato što su ružno pisali o muslimanima. Ja neću ružno pisati o muslimanima, pa nikad ne dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Četiri se godine u Evropi prave da ne znaju šta se u Bosni događa, a četiri se godine u Bosni događa upravo ono što Evropa hoće da se u Bosni događa. Pa i sad.

Bosna je samo u našim srcima. Bez nas Bosne nema, a bez Bosne nema ni nas. A oni drugi što govore, govore nešto drugo, ili otvoreno govore ono što nije, da Bosne nema. Ima i ne damo je. Bosna je čudo. Bosna je pokazala da ima snagu – i zato i dalje toliko navaljuju na nas! Borit ćemo se do Kijametskoga dana.

/Nedžad Ibrišimović, 1996./