Koliko sam samo puta dočekao sabah moleći se đah za ovo, đah za ono… Tačno me sad bude stid kakve sam sve gluposti i besposlice od Allaha tražio. K’o kad insan i ne zna šta je za njega dobro, a šta nije, pa zine da mu je ovo i ono, ne misli plaho nadaleko nego moli za ono što ga sad svrbi i u duši stišće. Hoće li Hamo položiti isprve vozački, jal Merima završiti fakultet u roku i sa najboljim prosjekom, hoće li mi odobriti da izbijem onaj ćošak, proširim halu i dogradim još jednu sobu… Sve je to tada izgledalo najvažnije za me na čitavom dunjaluku, a danas samo nešto što je trebalo biti pa je eto i bilo tako da Hamo položi iz trećeg puta, a Merima, rodio je babo, završi sve u roku i bude najbolji student generacije, kao kad je vazda bila hairli i pametna. Dobih i ja dozvolu, ali da bogdo nisam, i proširih ono malo kuće, a komšiji Nazifu zasmeta pa me poče tužakati i ne progovorismo sve dok on ne pade na postelju, kad i halalismo jedan drugom. Jazuk u šta nam životi prođoše naslonjeni jedan na drugog.
Dok sam bio mlađi uvijek sam se čudio kad bi neko stariji reci da mu je život prošao sad pa sad, biva začas, a u mene dan nikad proći. Evo, ostarih i sve prođe što bi dlanom o dlan, a ja se opet nađoh sam sa Gospodarom u dvadeset sedmoj noći, biva noći želja i praštanja, i prvi put ne umijem ništa poželiti nego se napokon predajem sav Allahovoj volji i milosti siguran u njegovo određenje. Amin.
Uzeir Hadžibeg