Imao hodža komšiju koji je imao običaj da načulji uši preko plota i sluša šta hodža priča, a posebno bi slušao hodžu poslije namaza. A hodža k’o hodža, poslije svakog namaza rekao bi: “Ya Rabbi, podari mi 100 zlatnika, ako bude 99 – neću ukabulit’!”
Komšija tako jedan dan reče: “E vala ću da kušam hodžu da vidim šta će učinit”, pa napuni u kesu 99 zlatnika i baci ih kroz prozor taman dok je hodža učio “svoju dovu”. Hodža je vidio kesu, uzeo i prebrojio taman 99 zlatnika, otvorio je ruke i počeo šućurati: Ya Rabbi šućur, Onaj koji daje 99 daće i 100”. A komšija čuvši to iziđe pred hodžu i objasnivši svoju šalu, zatraži zlato. Hodža će njemu: “Bjež’ tamo, ovo je meni Allah podario!” Komšija moli i kumi ali ništa, hodža ne čuje. “E vala ću ja kod kadije da se žalim, hajde sa mnom na sud..”.
Hodža tad reče:
”Dobro, ali ako ćemo kod kadije, tražim jedno novo odijelo i jednog lijepog konja, ne mogu u ovako starom odijelu pred kadiju.”
A komšija, da bi vratio zlato, na sve pristane. Iziđu oni pred kadiju, pa posto je čovjek rekao svoju žalbu hodža uze riječ: “Kadija efendi, liči li vam ovaj čovjek na nekoga ko se može prevariti, toliko godina mi je prvi komšija, sve šta vidi kaže ‘moje je.’ Evo sad da ga pitate reći će vam čak da je ovo odijelo na meni njegovo, onda moj konj…” Komšija skoro plačnim glasom reče: ” Moje je to sve..” Hodža se okrene kadiji:
“Eto, vidite”
Kadija je pogledao hodžu pa onda čovjeka i povjerovao da je čovjek lažov, pa se izdere na njega: ” Gubi mi se sa očiju!”
Hodža je vraćajući se kući, pozvao svog uplakanog komšiju, pa vraćajući mu zlato, konja i odijelo, rekao:
“Nek ti je ovo ders, nikad ne pokušavaj ulaziti između Allaha i Njegova roba”
[…] Nasrudin-hodža, komšija i 100 dukata […]