U mene Fata nije mašila ni jednu sedminu. četeresnicu, godišnjicu a kamo li Tevhid u mahali jal sokaku. Ha se vrati veli mi :
-Uzeire, ako ja preselim prije tebe nemoj mi, Allaha ti, pravit ni tevhida nit šta drugo, et kad sam te zaklela.
Neki dan bila na četeresnici onom Zulfi što joj je reko poselamit babu kad umre i ha se vratila poče mi pričat šta je koja hanuma obukla, stavila nase i rekla :
-Urede se ko da će na teferič i ne prestaju pričat. Do mene sjedila naka gospoja iz donje mahale i ufatila mi pričat o svom rahmetliji: On ti je imo radnju na ćaršiji i po vas cijeli dan bi radi, a kad bi u akšam dojdi kući razastri bi onaj pazar po sobi i broj, a meni bi sabahile ostavi samo da imam za ručak i večeru zgotovit. Ne bi mi ni krajcara ostalo. A mi žene volimo šta sakrit sa strane te se ja sjetim moje nane rahmetli kako je ona radila svom čojeku. Izujem se bosa, namažem tabane medom i projdem po sobi nako. Što god se zalijepi elhamdulila.
A nije bio škrt, moja ti. Svaki bi mjesec poderi onu teku punu dužnika. Što to radiš, moj Muhamede, beli si spameti skreno. Jok ja, veli on, vako će mi svako rijet, živ I zdrav bio moj Muhamedaga. I doživi on I osamdesetu, a evo sad će i meni u maju osamdest i pet, nazdravlje I na dug vijek.
Bome joj pametan čojek bio, I pare I sevape zarađivo, beli su mu I hanumi govorili na dug vijek dok hin je tolko nabrala.
Ne umijem ti rijet, moj Uzeire. Neg da ti i ovo reknem: One žene ko da nejmaju svoje kuće. Nikad otić, ko kad su svega naspremali pa da se najedu mukte.
Ostala ja sa Zulfovicom đi mi je ono Zulfo reko poselamit rahmetli babu, a ostade I ona Sevda Mehmedovca iz Saburine da je malo razgovorimo.
Veli ti njojzi Zulfovica: “E moja Sevdo, da hoće sad odnekle izbit na vrata moj Zulfo I tvoj Mehmed.”
“Valahi, moja ti Zulfovice nek izbije tvoj Zulfo al nek ne vodi mog Mešu. Ko bi mu sad, bonićko prao, kuho i spremo. Ja ostarilo. Jok!”
Uzeir Hadžibeg