Ne mogu ti koračati, ne mogu te rukama braniti, niti te oružjem štititi. Mogu te ponijeti Kući, odvesti te Onome u čijoj Ruci si ti, a i sudbina zulumćara. I donijela sam te danas Njemu, razmotala krvavu ranu na srcu, podigla je visoko uvis i rekla “Gospodaru, najbolji su od današnjeg Ummeta, nas se stidim, njima se ponosim, muslimanskog dostojanstva što imamo u njima je, ne lišavaj nas bedema islama i ne ostavljaj nas jadnima i bezvrijednima, bez njih.”
U koju jačinu, snagu i iman da pokažemo prstom ako ih ne bude? Čime da se dičimo ako ih nestane? Oni su naša svijetla tačka u crnilu i zulumu svog dunjaluka. Nemamo toliko obraza da tiho molimo za njih, nego u svojoj slabosti i kukavičluku glasni smo. Glasni smo onoliko koliko smo slabi…a mnogo li je to. A oni… jaki i vrište, ali niko ne čuje. Osim Onog koji im srca učini junačkim, pa Ga hvale u nedaći i blagostanju podjednako. Kakve li skrivene nagrade čekaju njih za sve ove patnje? Kako li će Gospodar njih ugostiti, oh kakva će to radost biti! Onoliko koliko ih žalimo sada, divit ćemo im se. A, kakve li kazne čekaju nas, kada tasovi prevagnu, koliko li će teška biti ova nebriga, sebičnost i razjedinjenost? Visoko, visoko ih uzdigni. Šehidi ili gazije, inšaAllah!