Neka nas ne čudi to što kolektivno imamo problem sa upravljanjem, jer, oduvijek smo bili pod nečijom čizmom i patronatom.
Oduvijek nam direktno ili indirektno, drugi “upravljaju” ili u narodu rečeno vedre i oblače, i dijelom u tome leži i shvatanje da smo jako loši upravitelji.
Široko je rasprostranjeno shvatanje da se ne znamo ponašati domaćinski nego nekako maćehinski. A moramo i prihvatiti fakt da postoje ljudi koji pate za totalitarizmom, režimom, autokratijom i jednoumljem, jer oni jedino i funkcionišu samo pod čizmom. I nemali ih je broj.
Nije im bitno da li im zapovijeda i naredbe daje robovlasnik, kralj, sultan, aga, knez, komesar, predsjednik saveza komunista, maršal ili predsjednik stranke ili partije, bitno je da se ima kome podilaziti, izvršavati naredba i biti poslušan. Na neki način taj fenomen, poželjnog robovanja, nije naš patent ali je kod nas najdublje ukorijenjen i najšire rasprostranjen. Poznato je da kada je ukidano ropstvo, jedan dio robova izvršavao je samoubistva, jer kako je nekima sloboda smisao života, drugima je teški teret. Mnogima od nas i među nama slobodna misao i odgovornost teški su teret i radije su poslušnici nego da se okuraže i krenu naprijed.
Ipak, sve navedeno ne amnestira nas od obaveze da nastojimo da formiramo jedno zdravo tkivo koje će zastupati i boriti se isključivo za interese naroda i države, uspostavu sistema i očuvanje nacionalnog identiteta.
Promjene donose mladi i buntovni.