Oženjen sam čovjek. Živim u istom gradu u kojem sam proveo i djetinjstvo, ali daleko od mojih roditelja. Brzina života, mnoštvo obaveza i moj posao sprečavali su me da ih često obilazim. Ali, opet, iako nisam bio sin kojim bi se ponosili, moji roditelji su se mnogo radovali mom dolasku. Kada bih dolazio, dočekivali su me na vratima, a kada bih odlazio ispraćali su me na kapiji dvorišta.
Jedne prilike sam nakon posla svratio kratko kod njih. Prošlo je mnogo vremena od našeg posljednjeg susreta.
Kada sam došao, nenajavljeno, nisam mogao da ne primjetim sreću na njihovom licu. Iako je bilo poprilično kasno, moj babo zamoli majku da nam iznese nešto od hrane, da zajedno večeramo. Rekao sam da ne mogu. Žurim kući, sutra rano moram na posao. Zamolio me još nekoliko puta, a ja sam uporno odbijao.
Sjeo sam još nekoliko minuta i krenuo.
– Zar već ideš? – reče plemenita majka. –
– Žurim, obaveze me čekaju! – rekao sam izlazeći prema vratima.
– Eh… – uzdahnu moj voljeni babo – možda više neće biti prilike da zajedno večeramo.
Nasmijao sam se njegovim riječima i krenuo.
– Selamim vas, vidimo se, ako Allah da! – rekao sam, žureći prema automobilu, koji je bio parkiran na ulici ispred.
U vrtlogu ovog života, nisam pronalazio vremena da ih pozovem. Sve drugo, bilo je preče.
Nakon dva dana, dobio sam poziv od moje majke:
– Sine, babo se sinoć vratio Allahu. Zaspao je mirno, a jutros se nije probudio.
Njene riječi su pokosile sva moja razmišljanja i zatvorile vrata svim mojim, do tada važnim, poslovima.
Mog babe više nema. Srce plače, a duša tuguje. Otišao bih da večeramo zajedno, ali on više nije tu.
Dušu smirim dovom za njega, sadakom i dovom Allahu da mi voljeni babo oprosti, jer ja sam se zaista prema njemu ogriješio.
“Gospodar tvoj zapovijeda da samo Njemu ibadet činite i da roditeljima dobročinstvo činite. Kad jedno od njih dvoje, ili oboje, kod tebe starost dožive, ne reci im ni: “Uh!”, i ne odbij ih od sebe, i obraćaj im se riječima poštovanja punim.” (El-Isra, 23)
Iz knjige: 200 odgojnih iskustava roditelja i djece