“Mehi su se ti razgovori ponovo vraćali u mislima. Tek sad mu je bilo jasno zašto je Ognjenov otac tako učio svoga sina.
Mehu su učili da su svi ljudi isti i da treba biti dobar sa svima. Sve zločine iz prijašnjih ratova za koje bi Meho ili neko dijete načulo da su ih napravili četnici, njihovi roditelji su svaljivali na mrske Švabe. Iako ih je veliki broj radio u Njemačkoj nakon rata i živio od svog rada na visokoj nozi, Mehin dido je govorio, kad je bio siguran da ga niko osim ukućana nije čuo, da su četnici i Švabe ratovali zajedno protiv partizana i ostalih.
Ognjenovom tati se ostvario san, četnici su sad marširali kroz Zvornik, a Ognjen je umjesto njega obukao uniformu i postao vojnik sa kojim se tata ponosio. Bio je veoma surov prema komšijama. Mehi je jednog dana ispričao jedan Zvorničanin da je čuo na svoje uši kako mu je žao što mu je Meho izmakao na vrijeme.
Da li je moguće, ponavljao bi Meho kada bi se prisjetio toga? Bi li mogao dići ruku na mene?
Kod moje kuće je jeo više puta nego kod svoje. Govorio je da voli našu, tursku, hranu. A sad bi želio da me se dočepa. Ma sigurno bi me samo preplašio i pustio. Volio se praviti važan, pa bi to sad iskoristio da pokaže kolika je sila i pustio bi me…”
(Odlomak iz romana Inat bosanskog goluba, autor Muhamed Mahmutović. Za više sadržaja iz romana pošaljite e-mail na [email protected])