Kristina i Džimi su prosvJetni radnici koji su u Americi radili na fakultetu, a onda su došli u Bosnu radi nekog projekta i tu su i ostali.
Zašto?
“Zato što nigdje nismo naišli na toliko gostoprimstvo kao ovdje. Kada smo se doselili u Maglaj, prvi komšija je odmah došao do nas i rekao “Bujrum, izvolite na kafu”. To nigdje nismo doživjeli!
U Americi se teže sklapaju prijateljstva. OvdJe imamo više vremena za druženje, prijatelje.
Prošlo prolJeće sam bio u Americi i pitao sam prijatelje da odemo na kafu, a oni su mi rekli – Nemamo vremena sada, ali za tri nedelje možemo da odemo. “
Šta im nedostaje iz Amerike?
“U Americi žive različite nacionalnosti i imaju prodavnice i restorane za te nacionalne manjine. Tamo možeš da osjetiš različite kulture. Volim Bosu, ali ovde je samo Bosna,” objašnjava Kristina.
Džimi opet kaže da mu nedostaje porodica – dvIJe sestre i dva brata.
Šta im najviše smeta kod Bosanaca?
“Mrzim padeže i ganjanje papira! To mrzimo! Uvek treba neki pečat za nešto i uvek nešto fali. Nije samo nama to teško i Bosancima je to teško. U Americi je dosta stvari online, dok ovde moraš da odeš u opštinu, na šalter…”
Par kaže da im je vrlo teško palo učenje jezika koji je za njih neshvatljiv, pogotovo padeži pa zbog toga imaju i nekoliko nevjerovatnih anegdota.
Isto tako im je bilo čudno kada je njihova kćerka skedila ispred radnje na betonu i jela sladoled, a stariji čovek joj je prišao i podigao je da ustane sa riječima “Nemoj tu da sjediš, prehladićeš se!”
“Malo je reći da smo bili šokirani,” pričaju Džimi i Kristina.
Njih dvoje žele da poruče svim Bosancima sljedeće:
“Ako svi mladi i pametni ljudi odu, Bosna će imati još više problema. Zato pozivamo sve mlade i pametne ljude da ostanu i doprinesu boljem životu u Bosni i njenom razvoju.”
a gdje je u ovoj prici Republika srbska?
“…došli radi nekog projekta…”, kažete, i priča dalje ide o gostoprimstvu. (?) Znamo mi dobro koji je njihov “projekat”, ali vama je, izgleda, to promaklo.